Pesme za malu i veliku decu

U šumi napušten stećak
oboren leži na boku
tužno ga posmatra dečak
sa setnom suzom u oku

Godine surovo lete
u beskraj negde visoko
sa njima odrasta dete
al’ suzu ne pušta oko

Oči su bile mu čudne
ko vučje žućkasto sive
i u snu be’aše budne
u smrti ostaše žive

A setna u oku sena
to suza be’aše prava
što pade onoga trena
kad mu je klonula glava

Seljak je čuvao ovce
na brdu jednom visokom
i vredno je skupljao novce
brižno se baveći stokom

Maštao seljak je kruti
o čarobnoj morskoj peni
i devojci svilene puti
koju bi rado da ženi

O samo novac da skupi
pa da si ostvari snove
isprosi devu, brodicu kupi
i morem večno da plove

U snove je tonuo lako
mašti se puštao rado
i dok je sneno maštao tako
vuk mu je poklao stado

U cirkusu ispod šatre
žongler, pajac, gutač vatre
i publika što se stiska
bruji žamor, dečja vriska
al’ i jedan nezvan gost
neugledan, prljav, prost

Nije im’o ni za karte
provuk’o se ispod šatre
privukla ga sva ta graja
bleštavilo, srećna raja
sav u čudu sve to gleda
kad opazi ga čuvar reda

Nesta sreće na tom licu
izbaci ga na ulicu
i sad tužan u prašini
on razmišlja o sudbini
siročetu što zafali
tren radosti makar mali

Nekada moćni jedrenjak
nasukan leži na rtu
kapetan, njegov imenjak
proklinje sudbinu škrtu

Zajedno prošli su mora
i sveta svaku stranu
sve dok ta olujna zora
kovana maglom ne svanu

Dugo će još kapetan
osećat’ ljuljanje broda
ko kad je bio sretan
pod čarom nebeskog svoda

A kapetan bez broda šta je
teško se miri s tim krahom
sudbina po nekad daje
po nekad uzima mahom

S brodom je nasukan i on
ponos mu svlada sramota
al’ i on je samo pion
na šahovskoj tabli života

Još kada je mala bila
obuze je neka tuga
kao da se viša sila
curici toj večno ruga

Odrastanje beše skromno
bez pakosti i bez greha
ali beše istodobno
bez radosti i bez smeha

Kad odraste k´o lepota
pročulo se na daleko
njena skromnost i dobrota
i prokletstvo tužno neko

Imala je udvarače
al’ se nikom ne hte’ dati
bojala se kletva da će
i njih početi da prati

I kada je ostarila
pratila je tužna sena
lepota je napustila
ali ne i kletva njena

Kad izdahnu mučenica
lica setnog punog bora
jedna bela golubica
dolete joj do prozora

Sveta pravda pripada li svima
da li slabi na nju pravo ima
il' je pravda samo jačeg pravo

Tu iz ugla nejakih se čini
prepušteni svojoj smo sudbini
ne deli je dobri bog već đavo
.

Ona je u snoviđenju lepa
a u zbilji apsolutno slepa 
i mučno je dugo kad se čeka

Nije slepa da pravično sudi
već je slepa na sudbine ljudi
u suštini nije pravda neka
.

Al' jednom će i te pravde tas
prevagnuti silno i na nas
da naplatimo dugove za veka

Sužnjima dok presedne muka
pa se digne motika i kuka
i tiranstvu ipak ima leka

Život je kao reka što teče
s' izvora ka ušću neodložno
želeći tom ušću da uteče
sve tražeći utehu pobožno

Jedan vladar lomnog srca
u svom dvoru na vrh gore
noću sav u tuzi grca
pa žalosti cele dvore

Nedaleko od tog dvora
uzduž kraljevskoga druma
lunjajući još od mora
baza lupež bistrog uma

Ubrzo ga uhvatiše
sprovedoše ga do dvora
pitanja mu postaviše
pa razmislit' dobro mora

Oštrouman on je znao
da ga mogu osuditi
al' odgovor što je dao
uspe svitu zabaviti

Priča se i kralju svidi
pa da ne bi bilo suda
zatajivši da se stidi
postao je dvorska luda

Otad' smišlja nove fore
da kralj lakše spava noću
nasmejava cele dvore
a sam oseća samoću

Prolazi mu tako mladost
kralj i svita u njeg' bleje
i dok njima tvori radost
jedino se on ne smeje

Živi tužnu ironiju
zbog dvorjanskih predrasuda
pa na dvoru sad od sviju
nesrećna je samo luda

Veliki besni bik u areni
na plašt juri i na usta peni
bodeže su u njega zarili
oslabili ga i razjarili

Pikadorski ga ubodi bole
a dok ga bodu ori se 'Ole'
prilazi mu mačem toreador
probada srce, biva matador

Uz samrtni roptaj trofeja tog
poslednjim trzajem diže se rog
krvnika svoga na njega nabi
i ceo rog mu u nogu zabi

Oduševljenje onim što vide
dok krv natapa pesak koride
jednoga već nose u bolnicu
drugi će potom u klaonicu

Izgubljen sedim u vozu
odlažem svršetak tužan
u stalnoj borbi za dozu
gadnim sam momcima dužan

Brljivu drmam lozu
u svome poslednjem begu
i njome lečim nervozu
dok mi se košmari legu

Možda tek psovka neka
ostaće nakon mene
ime mi zaborav čeka
nemam ni dece ni žene

Provodim poslednje čuke
bežim u svome strahu
od svoje goleme muke
u susret sopstvenom krahu

Često se služi tom varkom
kad je u svađi sa svetom
prošeta njihovim parkom
srce si ispuni setom

Obiđe draga si mesta
ime joj tiho izusti
ode do njihovog bresta
i pokoju suzu pusti

Tu srce snažnije lupa
jer tu je njihova grana
i pod njom njihova klupa
vremenom ishabana

Ponekad suze nahrupe
k'o očaja potok mali
na grani, tu iznad klupe
kopne im inicijali

Na lednome kraju sveta
sred belih zimskih smetova
gde nikad ništa ne cveta
nikao je cvet cvetova

Svuda bleštavilo snežno
koliko se pogled pruža
što zastane neizbežno
tu gde je niknula ruža

Kako li je tu dospela
ko joj je doneo seme
kako je niči uspela
nije joj mesto ni vreme

Tu izvan gradskih smogova
urbane vreve i cike
možda je ona dar bogova
za retke prolaznike

Ti mistična crna ptico
što mrtvima oči vadiš
gorke smrti zloslutnico
šta na mome oknu radiš

Što ne letiš svome jatu
što na mome oknu bdiješ
u avetnom ovom satu
kakvu li to tajnu kriješ

Kao da su omamljene
samo tebe oči vide
iz postelje usamljene
samo tebi pogled ide

A ti ptico da l' pakosno
smrt si imaš na vidiku
ili možda samilosno
društvo praviš samrtniku 

Zavole je od samog početka
šta je ljubav dok još nije znao
napisa joj pismo od tri retka
ali joj ga nikad nije dao

Voleo je sve njezine strane
svakim danom sve više i više
pokrete joj, vrline i mane
što mu srce tako zarobiše

Ta je ljubav rasla neprestano
dosegla je beskrajne visine
ali nije bilo obostrano
i to ga je počelo da brine

Njeno srce poput morskog vuka
beše željno novih avantura
ne prija mu neka mirna luka
već pučina nemirna od bura

Neukrotno srce je pokuš'o
da bezmernom pažnjom obasipa
iako je neprestano sluš'o 
da bisere pred svinje prosipa

Godine su prolazile duge
u srcu mu tinj'o tračak nade
kroz život mu prolaziše druge
al' ni jedna srce ne ukrade

A pred smrt si kao starac sedi
kad sagleda život posle svega
je svatio da ništa ne vredi
kada ona ne voleše njega

Ako pred bogom jednaki svi smo
jedino pred njim želim ti ruku
jer dobro znam da prilike nismo
baštiniš svašta, ja samo muku

I nema sada šta da se krije
sam sam i bedan na ovom svetu
sudba me nikad mazila nije
od nje sam samo imao štetu

Prosim te a nemam ničega
i ono malo uništi suša
bar se zapitaj nakon svega
koliko vredi uboga duša

Jedino sebe mogu da delim
dajem ti dvadeset jedan gram
jer samo tebe na svetu želim
a nemam drugo šta da ti dam 

_______________________________________________________
*Prema jednom mitu ljudska duša ima težinu od 21 grama.
Verovanje se bazira na eksperimentu koji je sproveden
u Dorčesteru, Masačusets 10. aprila 1901. godine.
Dr Dankan MekDugal je tvrdio da je uspeo da dokaže
da ljudska duša ima masu koja može da se izmeri.

Na venčanje žurio je tuđe
a kasniti nije smeo
i taman u crkvu kad uđe
mlada si podiže veo

On oseća sada
dok ljubi se mlada
da umire i poslednja nada

Zašto plačeš srce moje
što ti suza obraz mije
kakva li god muka to je
tvoje suze vredna nije

Šta ti srcu ne da mira
pa si plačna najmilija
a kad tebe šta sekira
znaj da osetim to i ja

Jer tako je kad se voli
dok oporu suzu liješ
mene moja duša boli
ne pomaže što se kriješ

Ne daj da ti srce zebe
kakvi god te stisli jadi
ak' ne možeš radi sebe
ti pokušaj mene radi

Oj devojko čudesne lepote
umilne ti posvećuju note
pesnici ti pišu setne pesme
al’ ti niko od njih priči ne sme

Oj devojko opojne lepote
mnogima si sludela živote
bila si im muza za sonete
i za piće kad god te se sete

Oj devojko mistične lepote
koliko je do sad imalo te
što ne behu oni odabrani
jer su takvi stajali po strani

Oj devojko fatalne lepote
kako gledaš na nas idiote
koji tebi posvećuju ode
dok te drugi u postelju vode

Da mi je bar na pet minuta
da usnim mirnim snom
budim se po hiljadu puta
u vlažnom krevetu tom
sam, onako po sred

Nek je i vlažan
ali je velik
avetno prazan
tvrd kao čelik
i hladan kao led

A bio je mek i topao
i to nedavno još
ali je naglo propao
najednom postao loš
jer prati sudbine sled

Vaskrs je ponovo već
za stolom se mirno sedi
i naravno uvodna reč
svaki put pripada dedi

On besedu svoju drži
uvek sa istim žarom
a baka uštipke prži
na vrelom šporetu starom

Radosno igraju sene
od crkvenih sveća sjaja
dok vesela deca i žene
maštom šaraju jaja

Pogača, pečeno prase
i bakini uštipci vrući
slatke mirise zna se
šire svuda po kući

Posle su svi se stisli
u molitvi srdašca čista
i uprli svoje su misli
ka žrtvi Isusa Hrista

Prolazi Vaskrs polako
klizi ka novom danu
i jedno po jedno svako
poći će svome stanu

• April 2019 [1]
• Januar 2019 [2]
• Decembar 2018 [9]
• Novembar 2018 [11]
• Oktobar 2018 [12]
• Septembar 2018 [24]
• Avgust 2018 [31]
• Jul 2018 [26]

• Božićne i novogodišnje pesme [8] 
• O deci i odraslima [42] 
• O životinjama [35] 
• O raznim stvarima [9] 
• "Ozbiljne" pesme [22] 

• Srna i lovac
• Žirafa i sin
• Salata
• Kako mi je propalo leto
• Aska i vuk*
• Mali bata
• Pčela
• Drugari
• Miševi i mačke
• Ћирилица
• Kad gora olista
• Don Kihot
• Baje
• Oblak
• Super-junak
• Janje sa zlatnim runom
• Jedan mali Duško
• Prase
• Kiša pada
• Soko
• Baka i deka
• Rođenje zmaja
• Brat i seka
• Ovca i vuk
• Marica
• Perica
• Dečja igra
• Tužni pingvin
• Morski pas
• ZOO vrt
• Čarolija
• Cvrčak
• Vinetu
• Put oko sveta
• Puž i mrav
• Smradak
• Trka
• Bubav
• Vrabac i lasta
• Posvađani šah